О манастиру Режевићи постоје бројна предања. Прича се да је на овом мјесту за вријеме Грка и Римљана био пагански храм, да је доцније у част бога Диониса овдје био стуб на којем су први Паштровићи, поштујући традицију, стављали бокал вина за пролазнике. Затим, овдје је била средњевјековна гостионица, гдје би се путници одмарали. Народно предање даље каже да је овдје Стефан Првовјенчани наредио да се сагради мала црква Успенија, а доцније, када је цар Душан пролазио туда, наредио је да се сагради, одмах до ње, друга црква посвећена Св. Стефану. Обије цркве су касније похарали улцињски пирати, средином XVI вијека, тако да су цркве дуго времена биле потпуно напуштене.

Године 1714, дошао је у Режевиће енергичан и радан човјек, проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обије цркве и у договору са Режевићима овдје основао манастир. Његов рад наставио је Никодим Вуковић који је 1770. године подигао већу цркву посвећену Св. Тројици а која је потпуно довршена од стране јеромонаха Димитријa Перазићa 1814. године.

Стара црква Успења грађена је на свод, има звоник на преслицу са једним окном. Унутрашност је живописана. Иконостас је рад Алексија Лазовића Бјелопољца у српско-византијском стилу пренесен је из сусједне цркве Св. Тројице. У цркви је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира до краја 19. вијека.  Одмах до ње, налази се већа црква Св. Тројице која је грађена у облику крста, а иконостас је рад паштровског сликара Марка Греговића. Црква има велики четвороугаони звоник који је висок 24 метра и који се завршава зашиљеним кровом покривеним каменим плочама.