svnikola01

Манастирску цркву посвећену Св. Николи подигао је 1413. године Балша ИИИ као споменик рашке архитектуре. Од старе Балшине цркве послије 1812. године остала је само ниска сјеверна пијевница, за коју се дуго мислило да је дозидана исповједаоница уз цркву. Осим пијевнице сачувани су и остаци сјеверног зида до висине од 3-4 м, гдје се уочавају елементи који би могли бити саставни дио некадашње цркве. На фасади сјеверног зида, видљива је спојница која указује на могућност да је, након подизања првобитне цркве из 1413. године уз објекат била дозидана и припрата. На припрати је, са источне стране садашњих врата, уочљив полукружни отвор, који би могао да представља првобитни бочни улаз у припрату. Са унутрашње стране, поред живописне бочне пијевнице, која је у цјелини сачувана (изузев прозора који је проширен), са западне стране пијевнице откривен је плитки прислоњени лук, такође живописан. Испод постојећег малтера цркве није могуће сагледати првобитни хоризонтални вијенац на којем је био ослоњен свод, али се његова позиција може претпоставити на бази постојеће фреско декорације. На крајњем западном дијелу Балшине припрате, откривен је дио плитког прислоњеног лука, који је нешто нижи од оног у наосу цркве, па се може претпоставити да је припрата била за висину једног или два степеника нижа од наоса.

Цркву коју ми познајемо данас, на темељима старе цркве, подигли су Синесије Давидовић и Јосиф Митровић, паштровски калуђери и то прилозима Паштровића и руским даровима 1847. године.

На бази ових остатака у неколико наврата, покушано је да се изведе идејна реконструкција првобитног објекта. Први је то радио П. Мијовић, недуго након откривања живописа у сјеверној пијевници 1957. године. Пијевница је у то вријеме била одвојена од наоса цркве зидом дебљине 54цм. За везу са црквом постојала су асиметрично постављена врата, димензије 98/198цм. На основу остатака П. Мијовић сматра да је првобитна грађевина била: „… једнобродна грађевина приморског типа, са полукружном апсидом и ниским трансептом, засведена полуобличастим сводом…“, а да је на пресјеку брода и трансепта имала куполу, која се преко пандантифа ослањала на пиластре.

Код овако конципиране основе може се поставити питање о конструктивном рјешењу куполе, у ситуацији када, осим плитких прислоњених лукова дуж сјеверног зида нису откривени остаци конструктивних елемената (пиластри, ступци) чије би постојање било предуслов за постојање куполе.


Према реконструкцији, црква је у основи тип рашке једнобродне грађевине, са ниским бочним пијевницама што чине трансепт, са полукружном апсидом на источној и припратом на западној страни. Са апсидом и припратом, грађевина је била дуга 20 м. Са унутрашње стране имала је по два плитко прислоњена лука на зидовима наоса и по четири на подужним зидовима припрате. Вјероватно да није имала куполу. Ниски трансепт био је изведен врло правилно, а почеци полуобличастог свода наглашени су истакнутим вијенцима. Црква је била од тесаника.

Данашња црква Св.Николе подигнута је на остацима старије цркве, као једнобродна грађевина, зидана од тесаног камена у кречном малтеру. Дуга је 18,5 м, широка 8,5м (без бочне пијевнице), а до темеља куполе висока је око 15м. Олтарски простор, подигнут од наоса за висину једног степеника, завршава пространом, полукружном апсидом. Црквени брод је са три пара пиластара подијељен на четири једнака травеја.

 

 


У ширини другог травеја подигнута је купола. Изнутра је купола четворострана и завршена полукалотом. На угловима се, од дна тамбура до тјемена куполе протежу ојачавајућа ребра. Споља је купола осмострана, са четири асиметрично распоређена прозора, оријентисана према странама света.

Црква је унутра малтерисана и обрађена декоративним молерајом. Под цркве је од прецизно сложених камених плоча, претежно црвенкасте боје. У центру травеја, испред олтарског простора, налази се кружно обликована камена плоча – амвон.

Црква је споља обрађена тесаницима, покривена каналицом и нема изразитих декоративних елемената. Два прозора се налазе на северној страни грађевине, један на апсиди и три на јужној страни. Прозори су полукружно засведени и оперважени каменим елементима са једноставном декоративном обрадом. У истом маниру рађена је и невелика розета на западној фасади. Изузетно је занимљиво питање обраде западних и сјеверних врата, код којих је потпуно елиминисана декорација, за разлику од врата која воде у заклоњено манастирско двориште, а чија је обрада усклађена са обрадом прозорских отвора на цркви.

Купола је постављена изнад другог травеја, а не изнад амвона, што је уобичајени начин лоцирања. Изведена је од ситних црвенкастих тесаника који се не срећу у осталим дијеловима грађевине. Прозорски отвори, асиметрично постављени у пољима куполе, изведени су од дијелова прозорских отвора старије грађевине. Све то указује на чињеницу да је у току обнове цркве 1847. године дошло до измјене у првобитној концепцији, а све је то резултирано једним доста импровизованим рјешењем појединих елемената.

Новија грађевина из 1847. године носи извјесна неоготичка обиљежја. Појава неоготике у српској архитектури XИX вијека је врло честа, мада је ово присуство неоготских елемената до сада остало литературом необрађено. Грађевина из 1847. године носи обиљежја рашке школе и неоготике. Обиљежја рашке школе су у извјесној мери импровизована и прилагођена духу времена. Грађевина је изведена као споменик великих размјера, очигледно у намјери да се евоцирају значајни споменици рашке школе и да се у том тренутку бар задивљујућим димензијама овог споменика асоцира на моћ и величину некадашњег српског царства. Присуство неоготике се примјећује у начину конструисања куполе, која је ојачана с четири карактеристична неоготичка лука. Сем ових на куполи изведених неоготичких лукова овај споменик не носи друга обиљежја неоготике.

У вријеме подизања Прасквице у Боки Которској, која у то време није била на територији државе Балшића вјероватно је постојао још извјестан број споменика рађених у духу градитељства из доба Немањића. Од њих је остао само храм Св. Петра у Богдашићу задужбина зетског епископа Неофита из тринаестог вијека. И ова грађевина има ниски трансепт и један подужни брод. Враћање на немањићку архитектуру и њена привлачност у ово вријеме, лако се може објаснити ако се узме у обзир ситуација у којој су били српски крајеви тада.