Тешку судбини манастира, који је током своје вишевjековне повијести био често пустошен и рушен, дијелила је и његова разница. Старе богослужбене сасуде и дарови првих ктитора нестали су у смутним временима протеклих столећа. И из потоњих раздобља XVI-XVII. вијека остао је тек по који предмет, који свjедочи о значају и богатству некадашње манастирске ризнице. Оно што се сада чува у манастиру сакупљено је углавном током протекла два вијека.

Из некадашње ризнице преостао је ручни крст који се састојао од дрвеног дијела на коме су дуборезу, сада јако оштећеном, налазиле приказане сцене из Христовог живота, и сребреног окова украшеног полудрагим каменом. У доњем дијелу крста је дршка украшена урезаним орнаментом. По свом облику и начину обраде одговара типу ручних крстова који су у XVI вијеку и првим деценијама XVII вијека израђивани на подручју српских земаља. Од садржаја старије ризнице сачуван је и изузетно лијеп и у сваком погледу драгоцјен путир од позлађеног сребра, који су према сачуваним траговима натписа манастиру Прасквици даровали Вукосав и Марко. Овај тип путира који у себи сажима старије форме готичког наслеђа и орнаментални декор орјенталног стила био је одомаћен у српској средини током 16. вијека и у првој половини XVII века. Сматра се да су овакви путири, који су сачувани и у ризницама неких других наших манастира, израђивани под утицајума из Приморја у херцеговачким златарским радионицама.

Из старијег фонда прасквичке ризнице сачувана је још једна сасуда изузетних умјетничких квалитета. У питању је сребрена петохлебница, у којој се приликом литије у току вечерњег богослужења износе дарови – хлебови, пшеница, вино и уље – који се благосиљају и дијеле вјернима. Манастиру је , како је судити према дијелом очуваном урезаном натпису, петохљебницу даровао Мило Кажанегра, „за своје мајке душу“. Даље се помиње да ју је саковао мајстор Илија у Новом 1735. године. Није спорно да је овај богати дар доспио у манастир у четвртој деценији XVIII вијека, међутим према облику и начину израде ова петохљебница је знатно старија. Сличне сасуде, које су и натписима датоване у прву половину или средину XVII вијека, сачуване су Студеници, Дечанима и неким другим манастирима. Неке од њих, које одликују исти орнаментални детаљи што подражавају готичку архитектуру, датоване су у средину XVII вијека. Сматра се да су рад златара из Чајнича. Према својим стилским одликама и петохљебница из Прасквице могла би се приписати стваралаштву исте радионице. Помињање мајстора из Новог могло би се односити само на урезивање донаторског натписа, као и евентуалну поправку или преправку.

Млађем дијелу ризнице припада изузетан комплет богослужбених сасуда које је 1798. године манастиру даровао руски цар Павле. Овом, у сваком погледу, царском поклону припада путир са ложицом, односно кашичицом за причест, затим дискос са звјездицом и ручни крст. Све је рађено од позлаћеног сребра и украшено драгуљима. На путиру се налазе медаљони оивичени драгим камењем, са приказима Христових страдања, као ликовима Богородице и Св. Јована Крститеља. Сличним медаљонима украшен је и ручни крст у чијем је средишту Распеће такође опточено драгуљима, док је на дискосу урезан лик Богородице са Христом. Ове драгоцјене сасуде потичу из неког од царских златарских атељеа Москве или Петрограда.

Постоји још један јединствен литургијски комплет – путир и дискос са звјездицом рађен од двослојног, прозирног и плавог кристала са фино брушеним украсом, гдје је централни мотив крст. Ове сасуде, по материјалу и начину израде изузетно ријетке, рађене су по поруџбини у некој од чешких радионица, највјероватније током друге половине XIX вијека. У ризници се од литургијских сасуда чувају још три путира од којих је један са барокизираним орнаментима највероватније из средине XIX вијека, док други са фино урезаним орнаментима потиче из неке руске радионице са краја истог стољећа. Трећи, најмлађи путир даровала је краљица Марија, сада обновљеној, цркви Св. Александра Невског у Светом Стефану. Рађен је од сребра са позлатом унутрашњег дијела. Украшен је рељефним медаљонима и крстовима, а на стопи му је исписана даровна посвета. За овај, без сумње, висококвалитетан умјетнички рад може се претпоставити да потиче из неког од француских атељеа. Једну од главних манастирских драгоцјености, крст за који се вјерује да је дар цара Душана, донио је из Манастира Дечана архимандрит Данило Кажанегра, вјероватно у првим годинама XIX вијека. Овај богато украшен напрестолни крст рађен је у дуборезу са приказима сцена из Христовог живота. Сав је опточен позлаћеним филигранским гранама и украшен имитацијама корала. Неколико сличних крстова, за које се сматра да су рад српских призренских златара, чува се у Дечанима. У прасквичкој ризници налази се још један дуборезни напрестолни крст на стопи, опточен сребреним филиграном и украшен имитацијама драгуља. У фино рађеним дуборезним пољима налазе се сцене из Христовог живота. У средишњем пољу, са једне стране је приказано Крштење, а са друге Распеће. Слично дечанским крстовима, вјероватно је рад домаћих златара са почетка XIX вијека. Поред овог постоји такође још један скромнији крст на стопи, украшен филиграном, који је манастиру даровао владика Висарион Љубиша. Осим ових репрезентативних богослужбених предмета у манастиру је сачувано и неколико лијепо обрађених кандила која су током друге половине XIX вијека, а и касније прилагали верници. Ваља такође поменути и једну скромно рађену бакарну тамњаницу, која обликом опонаша старије узоре, као и два литијска крста, највјероватније из друге половине XIX вијека.
У ред богослужбених предмета спадају и антиминси са приказом сцене Скидање са Крста, дати цркви од подручних епископа ради служења Литургије, у којима се налази честица моштију. Старији примерци, који су некада рађени златовезом на платну нису сачувани. У ризници се сада налазе три антиминса. Један, који је потписан руком епископа Захумско-рашког Висариона, 1888. године, био је дат цркви Св. Јована у Близикућама, док је, други штампан на свили, владике Бококоторског и дубровачног Герасима из периода његовог управљања епархијом. Трећи антиминс је владике Доситеја, освећен 1908. године у Манастиру Савини, а додијељен Манастиру Прасквици.

Манастирска ризница у Прасквици осим богослужбених чува и предмете из историје Паштровића, који симболизују вјековну борбу за опстанак на овим просторима. О томе свједочи мала збирка оружја коју сачињава неколико јатагана и кубура, као и једна лијепа седефом украшена пушка из првих деценија XIX вијека. Међу примјерцима оружја је и један кратки бојни нож са сребреном дршком, са краја XIX вијека. Готово симболично значење у овој невеликој збирци има српски шлем са Солунског фронта, који је припадао игуману Острошком Леонтију Митровићу.

Етнографску грађу у ризници репрезентује лијепа женска паштровска ношња, као и један појас са посребреним пафтама. Ту се налази и један добар примерак посребрене тродјелне пафре са краја XIX вијека украшен рељефним српским грбовима.