Манастир Прасквица је увјек представљао кошницу из које се су изројила многа знаменита имена уписана у историји Цркве Божије. Већина њих су били родом Паштровићи. Не само Прасквица него и други паштровски манастири дали су своје плодове што у монашком, што у свештеничком чину. Сјетимо се јунака попа Рада Андровића, којега је други знаменити Паштровић, Стефан Митров Љубиша у својој приповјетци описао као „новог Обилића“ и ванредног подухвата инока Саве и јеромонаха Стефана (Давидовића) који су саставили Први српски буквар у манастиру Градиште и тако уписали своје и паштровско име у вјечну књигу културе српског народа.
Бројни су они који су заслужни да им се име овдје помене. Нажалост, о многима данас не знамо готово ништа, с обзиром да је већина докумената чуваних у манастиру уништена.
Због вандалског разарања манастира Прасквице од стране француске војске 1812. године, доступна су углавном имена и житија игумана тек од тридесетих године 19. вијека. То су игумани: Мојсеј (Вукшић) до 1840, Синесије Давидовић (1840-1866), Инокентије Павловић (1866-1875), Василије Перазић (1880-1893), Данило Угриновић (1893-1927), Герасим Чечур (1927-1933), м. Параскева (1933-1936), Теофило Поповић 1936-1941, Варнава Бућан 11.01.1941- 08.06.1941, Рафаило Ђуровић 1941, Филарет Копривица 1941-1947, Борис Кажанегра 1947-1979, Димитрије Лакић 1979-.


Архимандрит Синесије Давидовић је рођен у селу Калудерац у Буљарици 1808. године. У Шибенику је завршио богословску школу. 1840. године постаје настојатељ манастира Прасквица. 1851. године је почео са обновом цркве Св. Николе, и уз помоћ и прилога побожних Паштровића довршио ово богоугодно дијело 1856. године. 1874. произведен је у чин архимандрита. Архимандрит Синесије пред крај његовог живота завршава у прогонству као велики непријатељ уније. Упокојио се у манастиру Градиште 1882. године.


Архимандрит Инокентије Павловић је рођен у Режевићима. Богословску школу је завршио у Шибенику. Замонашен је у манастиру Градиште 1841. године, којим је управљао од 1852. до 1861. године. 1863. године је произведен у чин архимандрита. Од 1866. године до смрти је настојатељ манастира Прасквице. Био је због својих заслуга у миритељству – учествујући у измирењу многих породица и братстава због крвне освете, изузетно поштован и цијењен. Умро је 1875. године у манастиру Прасквица, а сахрањен у манастиру Режевићи.


Архимандрит Василије Перазић је рођен у селу Катуну Режевића, 1817. године. Прво образовање стекао је у манастиру Режевићи. 1835. године одлази на школовање у Шибеник гдје је и завршио свештеничку школу. Замонашен је у манастиру Режевићи 1844. године. 1879. године је примио управу манастиром Прасквица којим је управљао тринаест година све до своје смрти. Произведен је у архимандрита 1883. године. Био је носилац црногорског Даниловог ордена 4 реда.


Архимандрит Данило Угриновић је рођен 1865. године у Рисну. Био је управитељ манастира Прасквица безмало четири деценије. У манастир Прасквицу је дошао 1893. године. Поред манастирских обавеза обављао је и дужност администратора Прасквичке парохије и предавача вјеронауке у народној школи у Прасквици. 1924. године је произведен у чин архимандрита. Упокојио се у септембру 1927. године и сахрањен је на манастирском гробљу.


Игуман Герасим Чечур рођен је 1892. године у Рисну. Архимандрит Дионисије Миковић га је 1913. године замонашио манастиру Бања. За јеромонаха га је 1919. године рукоположио митрополит Митрофан Бан. У октобру 1927. године му је повјерена управа манастиром Прасквица, те он попут својих претходника марљиво ради на његовом уређењу и одржавању, све до 1933. године када одлази у манастир Дуљево. Упокојио се у манастиру Бања 1982. године гдје је и сахрањен.


Свештеномученик Варнава Бућан је рођен 1896. у Сарајеву. Завршио је гимназију и богословију у Сремским Карловцима 1919. године, а на Философском факултету у Загребу је апсолвирао на историјско-географском смјеру.  Неко вријеме је радио као учитељ, а потом се замонашио у манастиру Врднику на Фрушкој Гори. Радио је најприје у битољској а затим и цетињској богословији. Говорио је њемачки, мађарски и француски језик. Из богословије на Цетињу је прешао у манастир Прасквицу, а потом именован за настојатеља манастира Подластве у Грбљу. Смрт га је омела да ту дужности и прими јер је убијен 24. јануара 1942. године од стране партизана. Неколико дана по његовом повратку из Албаније партизани су упали у манастир Прасквицу, гдје су га затекли на вечери. Одвели су га у свој штаб и осудили на смрт. Издахнуо је после великог мучења (четрдесетшест убода ножем) а његово тијело је нађено у недалеко од манастира на путу ка Светом Стефану. Сахрањен је на манастирском гробљу на Светога Саву.


Игуман Борис Кажанегра је рођен 6. априла 1900. селу Дабковићи у Паштровићима. Основну школу је завршио у манастиру Прасквица. 1917. године прима монашки чин. 1947. је постављен за настојатеља манастира Прасквице обављајући дужност и манастира Режевићи, манастира Градишта и манастира Дуљево. Тада започиње своју обимну обновитељску дјелатност на спашавању ова четири светиње, захваљујући прикупљеним средставима од Паштровића из Америке. Упокојио се у Прасквици 1979. године.Осим настојатеља манастира Прасквица важно је поменути и дио братства који су постајали игумани других манастира и епископи, митрополит Висарион Љубиша, епископ Кирило Митровић, архимандрит Леонтије Митровић, архимандрит Дионисије Миковић и други.


Митрополит Висарион Љубиша је рођен 1823. године у Светом Стефану. Као дијете је отишао манастир Прасквицу. Школовање наставља у Рисну и завршава у Задру. Враћа се у манастир Прасквицу гдје се замонашио и постао јеромонах. У Прасквици, али и околним манастирима је радио као учитељ. Од 1878. до 1882. године био је епископ Захумско-рашке епископије са сједиштем у манастиру Острог. Митополит црногорско-приморски постао је 1882. године. У Цетињској богословији је био професор и ректор. Био је први предсједник Црвеног крста и први министар просвете и цркве. Упокојио се 1884. године и сахрањен на Цетињу.


Епископ Кирило Митровић родио се у Будви 19. марта 1867. године. Основну школу завршио је у Будви, а гимназију у Котору, а богословију у Задру. Замонашио се у Прасквици 1892. Године. Наставља школовање и учи на факултету у Черновицима годину дана. 1908. године краљ Никола I именовао је Кирила за епископа Захумско-рашког. Свечано је завладичен у Петрограду наредне године. Управљао је Захумско-рашком епархијом једанаест година. Устоличен је као епископ Бококоторско-дубровачке епархије 1920. године и њоме управљао до смрти 1931. године. Сахрањен је у манастиру Савина.


Архимандрит Леонтије Митровић је рођен 1878. године у селу Подличак. Основну школу је завршио у Прасквици, а након тога Православни богословски завод у Задру. Сабрат манастира Прасквица био је од маја 1898. до новембра 1900. године. Своје монашке дужности касније је обављао у манастиру Савина и Котору. Био је настојатељ манастира Режевићи и Цетињског манастира. Као учесник Балканског и Првог свјетског рата одликован је сребрном медаљом, Албанском споменицом и златном Обилића медаљом. 1921. године је постављен за игумана манастира Острог. У манастиру Прасквица се упокојио у Господу 18. новемра 1955. године гдје је и сахрањен а његови посмртни остаци су 2004. године пренијети у Острог и сахрањени на мјесту на коме је он желио.


Архимандрит Дионисије Миковић је рођен 1861. године у селу Челобрду изнад манастира Прасквице. Као трогодишње дијете оболоио од парализе у лијевој нози и родитељи се завјетују ако оздрави да остане монах у манастиру Прасквици. Оздравивши, највјероватније је неколико година остао у родитељском дому а потом ступио у манастир гдје је почео школовање да би га игуман послао у новоотрворену школу у манастиру Режевићи. Замонашен је у Режевићима са 17 година. Рукоположен је 1879. године за јеромонаха. Накратко се враћа у Прасквицу да би 1882. године био премјештен за настојатеља ман. Градиште. Због слабог здравља премјештен је 1883 у манастир Бању код Рисна гдје остаје све до 1941. године када је одлуком црквених власти премјештен у манастир Дуљево гдје се и упокојио 1942. године. Сахрањен је у манастиру Прасквици. На плочи у манастиру Бања пише: Родољуб, историчар и писац.


Све што се сада ризничи у манастиру свједочи о труду свих који су уткали себе у ову светињу. Оно што је заједнички печат свима њима, је да се њихова несебична жртва и данас види и осјећа у овој светињи. У мору обавеза и искушења која су их пратила сачували су праву вјеру и оставили неизбрисиви печат у животу ове светиње и народа овога краја.
Обнављајући, градећи и чувајући манастир Прасквицу градили и чували православну вјеру народа паштровског од свих пријетњи које су се вјековима над њим надвијале. Његујући писменост и образовање и чувајући старе списе – чувене паштровске „исправе“ сачували су свијест људи овога краја о њиховим коријенима и показали им пут за будућа времена.